Na stranicama Jevanđelja pojavljuje se nekoliko oznaka i titula, neke s Isusovih usana koje je primenio na sebe, a druge sa usana drugih, takođe primenjenih na Njega. Titule koje je Isus primenio na sebe ili koje su njegovi sledbenici primenili na Njega, bile su polazište za istraživanje Njegovog učenja. Međutim, njihovo pažljivo ispitivanje pokazuje da im cilj nije bio osigurati teološko značenje Isusove božansko-ljudske prirode tokom utelovljenja, već cu umesto toga, izabrane zbog onoga što su prenosile Isusovim savremenicima. To se vidi iz činjenice da ove oznake imaju čvrst koren u Isusovom svetu i da se ne mogu olako preneti u naš svet. Ako ne pronađemo ključ za njihovo staro značenje, verovatno ćemo ih pogrešno protumačiti.Mesija
Reč „Hristos“ postala je u svakodnevnoj upotrebi Isusovo prezime, ali ona je izvorno bila titula. Na starom grčkom jeziku značila je „Pomazanik“. Jevrejski Mašijah, danas je preveden kao „Mesija“. Tako je Mesija, ili Hristos, bio neko čije je imenovanje na poseban položaj bilo propraćeno obredom, koji je uključivao izlivanje maslinovog ulja na glavu pomazanika.
U starom Izrailju pomazanje je bilo povezano s proslavljanjem napretka i blagoslova (kao u Psalmu 23: „Namazao si uljem glavu moju, i, čaša je moja preopuna.“). Formalno gledano, javno pomazanje je obično bilo rezervisano za careve i prvosveštenike; tim činom potvrđivano je božansko imenovanje za službu. Ova titula dobila je posebno značenje u vezi sa dinastijom cara Davida; ona je trebalo da traje zauvek (2. Samuilova 7,16). Ova nada preživela je stoleća, kada je Davidov poslednji telesni potomak, 586. Godine pre Hrista nestao sa prestola. Svi su očekivali da će Bog obnovom prestola i dinastije održati obećanje koje je dao Davidu. Zbog toga je izraz „Sin Davidov“ značio gotovo isto što i „Mesija“. U Isusovo vreme carski pojmovi „Sin Davidov“ i „Mesija“ postali su zapravo sinonimi. Jevrejski narod je svakako očekivao carskog Davidovog potomka, koji će za svoj narod učiniti ono što svaki dobar i moćan car treba da učini – da Ga oslobodi narodnih neprijatelja (Marko 12,35). Isus očigledno nije bio sklon da prihvati ovu titulu, verovatno zato što je izazvala pogrešno razumevanje, s ispolitizovanim posledicama. On je ovu reč jednom izgovorio u Jevanđeljima (Jovan 4,15.26) i mirno je prihvatio s Petrovih usana i od prvosveštenika (Marko 8,29; Matej 26,63.64; Luka 22,67). U jednom od najdramatičnijih javnih događaja u svojoj službi, Isus je prihvatio mesijanstvo ulaženjem u Jerusalim jašući na magarcu, što je bio tradicionalan način ulaska novih careva (Matej 21,1-12). Povici mnoštva „Osana Sinu Davidovu“, tog dana jasno su pokazali da je Isus bio Mesija. Inače mesije u Isusovo doba nisu dugo ostajale u životu. Manje od sedmicu dana kasnije, Isus je bio mrtav.
Prorok
Ko je za savremenike bio Isus? Opšte je mišljenje da su Ga smatrali prorokom. Mnoštvo je ovu titulu primenjivalo na Njega neposredno ili posredno (Marko 6,15), kao i Njegovi učenici (Matej 16,14) i fariseji s nešto sumnjičavosti („Da je on bio prorok, znao bi...“, Luka 7,39). Na kraju je Isus bio uhapšen i optužen kao lažni prorok, a to je činjenica koja nije izmakla pažnji rimske straže, koja ga je izazivala da „prorokuje“. Isus nije odbacivao ovo ime. On sam ubrajao se u proroke (Luka 13,33.34; Matej 23,31.32; Marko 6,4). Isus je tvrdio da ima Duha Božjega koji je bio oznaka proroka (Marko 3,28.29; Luka 4,18-21). To delimično objašnjava Njegov uticaj među ljudima na koje je pre toga uticao Jovan Krstitelj.
Jovan i Isus su, čini se, svoju službu vršili po uzoru na dva velika proroka – Iliju i Jelisija, koji iza sebe nisu ostavili ništa pisano. Prema tekstu iz Jevanđelja po Mateju 14,5. mnoštvo je Jovana smatralo prorokom. U završnom proročanstvu jevrejskih Pisama nalazilo se proročanstvo o Ilijinom povratku pre dolaska Gospodnjeg dana (Malahija 4,5.6). Ova veza nagoveštena je u Isusovoj propovedi u Nazaretskoj sinagogi, kad je posredno tvrdio da je prorok, spominjući kako je Jelisije iscelio gubavog Namiju (2. Carevima 5,14; Luka 4,27). jovan Krstitelj bio je neuhvatljivi Ilija koji se sa svojom vešću iznenada pojavio, naizgled ni od kuda, da bi posle nekog vremena nestao. Jovan je obećani Ilija (Matej 11,14), dok je Isusova služba obuhvatala epizode, koje su podsećale na Jelisija, uključujući i hranjenje mnoštva (2. Carevima 4,42-44; Marko 6,35-44). Značajno je to što je Jovan, slično Iliji koji je „krstio“ svog naslednika Jelisija u Jordanu, tako što ga je proveo kroz razdvojenu vodu, poveo svog naslednika Isusa kroz istu reku, krštavajući Ga simbolično na početku Njegove službe, koju je završio svojim trijumfalnim ulaskom u Jerusalim i tada bio pozdravljen povicima: „Ovo je, Isus prorok..!“ (Matej 21,11)
Međutim, Isus je bio više od proroka. Nije bio samo proročki glasnik, koji najavljuje Božje carstvo. Bio je i prorečeni Predstavnik tog carstva.
Istina
Isus je prema tekstu iz Jevanđelja po Jovanu 14,6. sebe nazvao „Istinom“ i tvrdio da govori istinu i svedoči za istinu (Jovan 8,45; 5,33). Preko Isusa iz Nazareta vrhunska istina ušla je na nov način u svet (Jovan 1,14.17). Isus je doneo istinu i milost složenu s već prisutnom Torom, koja je došla preko Mojsija, oblikujući jedinstveno trojstvo Zakona, milosti i istine. Jovanovo jevanđelje razvija odnos između Isusa i istine, a u Jevanđelju po Jovanu 14,6. sažima glavne tačke. Prvo kaže da se istina otkrila u Isusovom životu, Božjoj Reči koja je postala čovek. Takođe, kaže da u Njemu istina stoji nasuprot prevari i laži. Isus iz tesarske radionice i s prašnjavih galilejskih puteva je više od istine i stvarnosti; On je Božja istina i stvarnost, zaštićena i isporučena u najdostupnijem mogućem obiliku za ljude. Istina ne postaje više istina, i stvarnost ne postaje stvarnija, nego što je u Isusu.